Izedina Behrem – Dina svoj radni vijek je posvetila, kako kaže, za nju najhumanijem pozivu. 40 godina provela je kao medicinski tehničar u Domu zdravlja Jablanica, gdje je i među kolegama i pacijentima upamćena kao ljubazan i pristupačan uposlenik. Za jablanica.live prisjetila se svog radnog vijeka, otkrila je zašto baš medicinska struka, te je i poslala poruku mladima koji žele da se bave baš ovim poslom.
Na početku razgovora ističe kako nikada nije zažalila zbog izbora zanimanja, jer je čitav svoj radni vijek imala priliku da pomaže ljudima:
“Davno je to bilo kada sam se ja odlučila da upišem medicinsku školu. Jednostavno, voljela sam taj poziv i privlačio me je taj bijeli mantil. Još u osnovnoj školi smo imali zadatak da nabišemo sastav u formi molbe u koju bismo školu htjeli ići. Ja sam molbu napisala medicinskoj školi i ta želja mi se i ostvarila. Ti prvi dani srednje medicinske škole u Mostaru nisu bili tako jednostavni, moj otac je radio na željeznici a primanja tada nisu bila velika, još sam imala tri brata. No, svi smo se odškolovali, a ja sam imala tada besplatnu godišnju željezničku kartu, tako da me je taj trošak zaobišao. Ustajala sam ujutru u pola 4 pa se išlo na šinobus. To je za mene bila nova sredina, ali sam upoznala vrlo brzo nove školske drugove i drugarice. Školu sam završila 1978. godine. Drago mi je da mi se želja medicinske škole ostvarila, jer to je poziv koji je za mene najhumaniji.”
Prvi radni dani nisu bili jednostavni:
“Pa izašao je konkurs sa biroa rada, ja sam se prijavila i nekako sam se potajno i znala da ću baš ja dobiti posao i da ću biti primljena jer sam bila prva na birou. Tada još nije bilo namještanja i dobila sam posao. Moji prvi radni dani su bili malo izazovni. Svi su mi bili nepoznati, bila sam mlada, ali eto snašla sam se. Sve je išlo polako. Prvog dana na poslu jedan od mojih kolega je otišao u rezervu i meni su rekli da odem kući i da dođem u 2 sata na drugu smjenu. To je za mene bio šok, tražila sam od starijih kolega da mi pokažu kako, šta – kako pozvati ljekara, kako prići pacijentu. Tada sam radila u hitnoj pomoći, ali ne zadugo. Ubrzo sam se udala i dolazi trudnoća. Kasnije sam i ja bila u toj situaciji da dočekujem mlađe kolege. Medicinska sestra je jedna od karika u timu, jer bez timskog rada nema ništa. Jako je bitno svome kolegi u svakom trenutku biti na raspolaganju i pomoći šta zatreba. Ja sam upijala znanje od starijih kolega, poštovala sam ih i bili su mi kao roditelji, tako su me i prihvatili. Cijenila sam ih i poštovala sam ih i hvala im na svakom pruženom savjetu. To je nešto što sam ja zaista znala cijeniti. Zatim kada sam se vratila sa trudničkog prebačena sam na rendgen. Tu sam se malo pribojavala kako ću ja to, ali nikada nisam odbila zadatak koji mi je igrom slučaja dodijeljen. Srećom tu je bilo kolega koji me je prihvatio kao svoje dijete i naučio me je da radim i slikam i tu sam provela 15 godina, za mene najljepših u Domu zdravlja Jablanica. Onda sam radila i u antituberkoloznom dispanzeru, gdje sam i dočekala penziju.”
Prednost ovog posla je satisfakcija koju imate pomažući ljudima:
“Lijep je osjećaj raditi s ljudima. Mada svi kažu da je teško s ljudima, ali ako ste vi čovjek i ako želite da pružite neku pomoć to vam se tako i vrati. Jer vi kada otvorite čekaonicu tu su ljudi koji su došli sa problemom i treba ih razumjeti. Niko nije došao iz čistog mira. Zato sam uvijek nastojala moje lične probleme ostaviti iza sebe i svakome prilaziti sa osmijehom. Dobre strane ovog posla su te što se zapravo bavite nečim humanim, za mene je ovo najljepši poziv. Kada shvatite da ste vi jedna karika u lancu koja pomaže ljudima, to pričinjava zaista veliko zadovoljstvo. Kada pacijent dođe na kontrolu, pa vidite da je zadovoljan i da je riješio problem sa kojim je prvobitno došao, a da ste i vi tu učestvovali i da ste bili dio rješenja to je neopisiv osjećaj. Divno je znati da ste dio nečijeg zadovoljstva.”
Izedina Behrem se osvrnula i na situaciju sa koronavirusom:
“Zaista je teško medicinskim radnicima u ovoj situaciji, zato što je ovaj virus nepoznanica čitavom svijetu. To je nešto novo i jedan veliki izazov sa kojim se suočavaju medicinski radnici. Nisu se prije susretali s time niti su čitali i učili o tome. To su zaista heroji u bijelom. Daju zadnji atom snage da pomognu pacijentu, iako su i oni sami često pacijenti i zaraženi su koronavirusom. Radnici su zaista časni i pošteni, ali su zapostavljeni u našoj zemlji. To je razlog zašto sada imamo pojavu masovnog odlaska medicinskih radnika u druge zemlje, posebno Njemačku. Mislim da zdravstveni radnici nisu dvoljno nagrađeni za svoj rad. Ne samo lokalno nego i na državnom nivou. Zaista bi trebali da budu više nagrađeni za posao koji obavljaju časno i timski. Dom zdravlja u našoj sredini je orijentisan na timski rad, nastoje pružiti sve što je u njihovoj moći. Naši medicinari u Jablanici zaista pružaju svoj maksimum.”
Dane u penziji provodi mirno, okružena porodicom:
“Nisam mogla ni sanjati da ću da doživim penziju. U penziju sam otišla prije dvije godine. Kada sam otišla u penziju na poklon od mojih radnih kolega sam dobila kalendar sa našim zajedničkim slikama. Često se sjetim tog poklona i kada god uzmem da pogledam te slike sretna sam što sam imala tako divne kolege. Hvala svim mojim radnim kolegama što su dozvolili da budem dio tog divnog tima i kolektiva. Zahvalna sam im na lijepom odnosu prema meni. Nije mi žao što sam u penziji iz razloga što je bitno i mladima dati šansu da rade. Dosta je nezaposlene omladine medicinara. Bolje je da ne idu vani, oni imaju dosta toga naučiti i pokazati i ovdje. Naši medicinari su priznati u svijetu, zaista su kvalitetni. Iz tog razloga mi nije žao što sam u penziji, jer sam omogućila nekom mlađem da se zaposli.”
Za kraj, Dina je svim poslala poruku svim mladim ljudima koji se žele baviti ovim poslom:
“Ovo je najhumaniji poziv, pomoći ljudima je nešto veliko. Želim im poručiti da nije ni jednostavan posao, pun je odricanja i treba u to dati dio sebe da biste dobilili povratnu informaciju da ste pružili adekvatnu uslugu. Nije igra, to je ozbiljan posao i ako to zaista žele, mladim ljudima bih poručila da istraju i da mogu dosta naučiti jer imamo kvalitetne ljekare i profesore. Svim zaposelnim želim da mirno dočekaju kraj radnog staža. Lijepo je i u penziji. Ostvarena sam kao radnik,kao majka i nena. Uživam sa svima njima u penziji.”
