Elma Arfadžan, zaštitno je i prepoznatljivo lice Radio-televizije Jablanca. Na Radio-televiziji Jablanica je od samog početka, prva je spikerica Televizije, čija je uposlenica i dan danas. Za portal jablanicalive osvrnula se na svoje televizijske, ali i radijske početke, govorila je i o danima ratnog izvještavanja, a za kraj je imala i savjet za sve mlade koji kreću da se bave poslom TV voditelja.
Već u osnovnoj školi osoblje uočava Elmin talenat:
“Moj talenat uočila je prva moja učiteljica, Rabija Čolaković, kada sam bila drugi-treći razred. Čitala bih priče, a učiteljica bi me uporedila sa jednom tadašnjom spikericom, da čitam kao ona. Nisam razmišljala šta želim biti, niti sam razmišljala o tome da budem TV voditelj. Na kraju mog srednjoškolskog obrazovanja počeo je rat, ja sam prva generacija maturanata u ratu. Moje matursko večer je trajalo sat-dva, obukli smo mamine košulje i farmerice i svako je otišao u svoj razred. Svaki razred je trebao da napiše neki svoj govor, koji bi pročitao za kraj. Meni je pripala ta odgovornost da čitam rad mog razreda, pred svima. Tada je moje čitanje primijetio profesor Resul Čilić, zaista su dakle profesori i moja učiteljica bili ti koju su prepoznali moj talenat. Tada mi je Resul rekao da imam sklonost ka tom poslu. Tako da bih rekla da zapravo zbog ratnih okolnosti i nisam baš razmišljala šta želim postati, sve se desilo spontano. Krenuo je rat i bili smo zaokupljeni nekim drugim stvarima. U tim danima se javljam u ratnu bolnicu da radim, kao pomoć, imala sam želju da pomognem svom gradu i narodu, a tek kasnije kreće moj rad na televiziji.”
1993. godine desio se i prvi susret sa kamerama:
“Prvobitno me na Jablaničku televiziju angažovao rahmetli Fazlo Dervišbegović. Pred njim sam imala audiciju, jedna kolegica i ja. Imale smo jedan tekst da pročitamo, to je bilo 1993. godine. To je bio moj prvi susret sa kamerama. Tada se Fazlo odlučio za mene i od tada kreće moj rad na televiziji. NIkada nisam imala tremu, čak ni u tim počecima. Naravno, trudila sam se da što bolje pročitam vijest, ali treme nije bilo. Ja sam se i pripremala pred izlazak pred kamere, a imala sam i jako kvalitetnog učitelja, rahmetli Fazlu. On je gledao na svaki detalj. Od držanja, do sjedenja, položaja, dikcije, govorio mi je da razrađujem vilicu, da vježbam kući pred ogledalom, učio me da budem profesionalac. Sada imam čast da ja to znanje prenosim mlađim kolegama.”
“Tada je kroz Jablaničku kablovsku televiziju prošlo mnogo ljudi, osoblja, tehničara, novinara, ali i nas omladine koji smo volonterski radili. Zaista, radilo se volonterski. Bez ikakvog dinara, naknade. Tada je vladao nevjerovatan entuzijazam. Ja tada nikada nisam pomislila da će meni neko nešto platiti. Danas primijećujem da omladina ne shvata taj mentalitet. Tek od 2008. ovo je postao posao od kojeg ja živim i radim za naknadu. No, mi smo se rodili u specifičnim vremenima, kada se u nama javljao bunt, revolt, kada ideš i skačeš nešto da uradiš. Mi smo bili ljuti, i na toj maturskoj večeri, zašto nismo mogli imati matursku večer?! Za moj osamnaesti rođendan pale su prve žrtve na Aleksin Hanu. Slavila sam osamnaesti rođendan sa dvije djevojke kada je moj otac došao i rekao da idemo kući da je počeo rat.”
Izvještavanje u ratnim danima nije bilo lagano:
“Tih ratnih dana, kada bih vodila dnevnik, svakodnevno sam čitala ono što bi pripremio Fazlo Dervišbegović. Stalno njega spominjem, ali on je zaista bio sve i sve na toj televiziji u to vrijeme. Obavještavali smo javnost kakvo je stanje na linijama. Najteže mi je bilo kada sam čitala nekrologe, osmrtnice za naše borce koji su ginuli svakodnevno. Fazlo je za svakog od njih pisao izvanredan tekst. Svi su na neki način ispraćeni uz dostojanstvene i u tim momentima prigodne riječi. To je bilo i najtužnije u tom dijelu posla, ali sam smogla snage i svaki put sam dala sve od sebe da što vjernije pokažem ko je bila ta ličnost koja je poginula za sve nas taj dan.”
“Nakon televziije u Jablanici dobijamo i radio. Uz radio sam od prvog dana. Lakše je raditi na radiju, ne morate biti našminkani i sređeni, radi se baš u jednoj opuštenoj atmosferi. Ima tu dosta tema i tekstova koje smo obrađivali. Na televiziji morate voditi računa o izgledu. Počeci na radiju su bili malo teži. Kada se išlo uživo valjalo je paziti da li ću sve izgovoriti kako treba, jer nema povratka i snimanja ponovno. Koncentracija mora biti visoka. Onda tu su i strane riječi koje su vrlo česte, a nema pripreme prije emisije. Zaista koncentracija treba biti na nivou, ali se kasnije i u radu stekne rutina i to dođe na svoje”.
Za kraj, iskusna voditeljica je dala prigodan savjet mladima koji žele da se bave voditeljskim poslom:
“Ovaj posao treba zaista voljeti. Najidealnije bi bilo raditi ono što voliš i u čemu uživaš. Ja sam eto, igrom možda i nemilog slučaja, dobila posao koji ću i zavoljeti. Mladi moraju znati da je ovaj posao stresan, naići će sigurno na ljude koji i nisu baš dobri sagovornici, koji će i provocirati i reći neke pogrdne riječi. To se dešava novinarima. Poruka za mlade je da budu na pravoj strani. Da od srca govore istinu, ma kakva ona bila.”
