Sahrana Milana Kovačevića, uglednog gradskog preduzetnika, više je ličila na hladnu poslovnu transakciju nego na oproštaj od voljenog oca. Kiša je nemilosrdno lila nad Novim grobljem, natapajući skupa crna odela i dizajnerske cipele prisutnih. Njegov najstariji sin, Dejan, stajao je u prvom redu, nervozno cupkajući nogom i neprestano gledajući na svoj zlatni sat. Nije razmišljao o ocu koji leži u sanduku od mahagonija; razmišljao je o tome koliko će trajati ostavinska rasprava i kada će konačno moći da proda ogromnu porodičnu vilu na Dedinju kako bi pokrio svoje kockarske dugove. Pored njega je stajala njegova supruga, koja je više brinula o tome da li joj je šminka razmazana od vlage nego o činjenici da joj je svekar preminuo. Atmosfera je bila ispunjena lažnim jecajima i šapatom o podeli imovine.
U trenutku kada je sveštenik završavao opelo, na stazi se pojavila žena koja je izazvala sablazan među “elitom”. Bila je to starica, pogrbljena i mršava, obučena u iscepani, prljavi sivi kaput koji je bio natopljen kišom. Na nogama je imala stare, raspale patike iz kojih su virili mokri prsti. U rukama, crvenim od hladnoće, stezala je jedan jedini, mali buket poljskog cveća, verovatno ubranog negde pored puta. Koračala je polako, s poštovanjem, ne obazirući se na prezrive poglede oko sebe.
Kada je prišla sanduku i drhtavom rukom spustila to skromno cveće preko raskošnih venaca od stotina evra, Dejanu je pukao film. Osećao je kako ga sramota preplavljuje pred poslovnim partnerima. “Ko je pustio ovu klošarku ovde?!” zagrmeo je Dejan, narušavajući tišinu groblja. “Obezbeđenje! Odmah je sklonite! Ovo je privatna sahrana, a ne narodna kuhinja! Smrdi na alkohol i đubre!”
Žena se trgla, uplašena. Podigla je oči pune suza prema Dejanu. “Samo sam htela da se pozdravim… on je bio dobar čovek,” prošaputala je Verica, glasom koji je podrhtavao.
“Nemaš ti šta da se pozdravljaš sa mojim ocem! On je bio gospodin, a ne tvoj kolega sa ulice! Gubi se dok te nismo izbacili silom!” urlao je Dejan i gurnuo je tako jako da je starica posrnula i pala u blato pored rake.
Dva krupna momka iz obezbeđenja su krenula ka njoj da je podignu i izbace, dok su se ostali gosti zgražavali nad prizorom “prljave žene” koja kvari njihov savršeni događaj.
“STANITE!”
Glas koji je prekinuo galamu bio je dubok i autoritativan. Iz crne limuzine koja je upravo stigla izašao je gospodin Petrović, Milanov dugogodišnji advokat i izvršilac testamenta. Trčao je prema grobu, mašući crnom kožnom fasciklom, ne mareći za kišu koja mu je kvasila sivu kosu.
“Niko neće nikoga izbacivati,” rekao je Petrović, stajući između Dejana i uplašene Verice koja je i dalje sedela u blatu. “Ako gospođa Verica ode, ova sahrana se prekida istog trenutka, a vi, Dejane, nećete dobiti ni priliku da čujete očevu poslednju volju.”
Dejan je gledao advokata sa nevericom, lica iskrivljenog od besa i zbunjenosti. “O čemu ti pričaš, Petroviću? Kakva Verica? Ova žena je obična prosjakinja koja je došla da iskamči neki dinar! Moj otac je nije ni poznavao!”
Advokat Petrović je duboko uzdahnuo, popravio naočare i otvorio kožnu fasciklu pred svima, dok je kiša i dalje dobovala po crnim kišobranima. Pomogao je starici Verici da ustane iz blata, pruživši joj svoju čistu maramicu, što je izazvalo novi talas šaputanja među prisutnima.
“Dejane,” počeo je advokat mirnim, ali ledenim tonom, “tvoj otac, pokojni Milan, proveo je poslednje tri godine svog života veoma usamljen. Ti i tvoj brat niste imali vremena za njega. Kada ga je udario prvi šlog, bio si na Maldivima i nisi se vratio. Kada je slomio kuk, rekao si da imaš važan sastanak. Bio je sam u onoj ogromnoj kući, okružen skupim nameštajem i tišinom koja ga je ubijala.”
Petrović je izvadio dokument sa pečatom i podigao ga visoko.
“Ali Milan nije bio sasvim sam. Svakog dana u poslednje dve godine, ova žena, koju ti nazivaš ‘klošarkom’, dolazila je u park gde je tvoj otac sedeo satima hraneći golubove. Gospođa Verica, iako sama jedva preživljava skupljajući sekundarne sirovine, delila je s njim svoj sendvič. Slušala ga je dok je pričao o svojoj mladosti, o svojoj pokojnoj ženi, o sinovima koji su ga zaboravili. Kada mu je bilo loše prošle zime, ona ga je našla onesvešćenog na klupi i svojim telom ga grejala dok hitna pomoć nije stigla, jer nije imala telefon da pozove. Ona mu je spasila život tada, Dejane. A ti? Ti nisi ni znao da je bio u bolnici.”
Dejan je prebledeo. Noge su mu klecnule. Okrenuo se ka Verici, koja je stajala pognute glave, stideći se svoje bede, nesvesna svoje veličine.
Advokat je nastavio da čita, a njegov glas je odzvanjao grobljem kao presuda:
“Ja, Milan Kovačević, pri čistoj svesti i zdravoj pameti, ostavljam sledeće: Svom sinu Dejanu ostavljam svoj stari sat, isti onaj koji sam nosio kada sam počinjao posao, da ga podseća da vreme ne može da se kupi, i da je propustio svo vreme koje je mogao da provede sa mnom. Mom drugom sinu ostavljam svoje knjige, da nauči nešto o životu pre nego što bude kasno. A svu svoju nepokretnu imovinu, uključujući vilu na Dedinju, stanove u centru grada, kao i celokupan novčani iznos na mojim računima, ostavljam gospođi Verici Nikolić.”
Muk. Apsolutna, grobna tišina prekrila je masu. Dejanova žena je vrisnula i pala u nesvest. Dejan je otvorio usta, ali zvuk nije izlazio. Gledao je u vilu koja mu je upravo iskliznula iz ruku, u milione koji su nestali.
Advokat je nastavio da čita poslednju rečenicu testamenta: “Verice, ti si bila jedina porodica koju sam imao kad mi je bilo najteže. Nisi tražila ništa, a dala si mi sve – ljudskost. Nadam se da ćeš sada konačno imati krov nad glavom koji zaslužuješ i da više nikada nećeš morati da brineš za parče hleba.”
Verica je počela da plače, glasno i bolno, prekrivajući lice žuljevitim rukama. Nije plakala zbog novca, plakala je jer je shvatila koliko ju je taj stari, tužni čovek iz parka poštovao.
Dejan je pao na kolena, ne zbog tuge za ocem, već zbog težine sopstvene sramote i pohlepe koja ga je uništila. Dok je advokat uvodio Vericu u limuzinu koja je nekada pripadala Milanu, Dejan je ostao da kleči u blatu, istom onom u koje je gurnuo ženu koja mu je održala lekciju života. Kiša je spirala blato sa njegovog odela, ali ljagu sa njegove duše nije mogla oprati nikada.
